Svečana promocija zbornika učeničkih radova „ Na koljenima djeda i bake „ održala se 5. prosinca 2019. u velikoj dvorani Nadbiskupskog sjemeništa u Splitu. Natječaj za ovaj Zbornik pobudio je veliki interes kod učenika koji su literarnim i likovnim izrazom iskazali privrženost, ljubav i zahvalnost prema djedovima i bakama. Pišući o didu na zavičajnom jeziku, radovi Ivana Domikulića i Mirjam Domikulić, našli su svoje mjesto u Zborniku. Sreća i ponos na njihovim licima, kao i licima njihovih roditelja, najveća je nagrada koju su mogli dobiti.

 Moj dida

Moj dida zva  se Ante. Umra je dok san ja još bija mali. Malo ga se sićan.

Ćaća mi je priča o njemu. Reka je da je bija dobar i vridan. Volija je kopat zemlju i radit u vinogradu. Često je iša i na komin. Sidija bi, grija se uz vatru  i odmara. Iz bukare je pija vino koje je sam radija. Uvik je pomaga babi ranit koze i kokoši. Nosija in je jist i pit.

Ne sićan ga se dobro, ali isto ga volin i rado slušan priče o njemu.

                                                                                   učenik Ivan Domikulić

Moj dida

Moj dida zove se Ante, a svi ga zovu Tica. Nosi očale i ima velike brčine.

Dida voli igrat balote, ić u gostionu i brat šparoge. Kad iđe u šumu, na glavi nosi klobuk, a u ruci ostan*. Iza kuće ima čatrnju iz koje vadi vodu pa zaliva vrtal. 

Kad su praznici, iđen kod njega. Tada ja i dida malo divanimo i rišavamo križaljke. Dida tuče orije pa mi da da jiden. Nekad me vodi prošetat pa vidimo jerebce*.

Jako volin svog dida Antu.

                                                                                  učenica   Mirjam Domikulić

*ostan – drveni štap kojim su se tjerali volovi

 jerebac- vrabac